Jasminki su lekari rekli da Petar (9) ima BAKTERIJSKU INFEKCIJU: “Osećala sam da to nije to. Bio je negativan na Kovid, ali INSTINKT MI JE GOVORIO ŠTA JE”

0
SHARES
4.8k
VIEWS

Jasminka Kalčić, novinarka HRT-a i majka dvojice sinova iznela je svoje traumatično iskustvo sa sindromom dugog kovida, odnosno postkovid sindromom.

Mali Petar je prvi u Istri oboleo od postkovid sindroma
MALI PETAR JE PRVI U ISTRI OBOLEO OD POSTKOVID SINDROMAFOTO: HRT / SCREENSHOT

Nekoliko nedelja nakon infekcije, Jasminka je prva u Istri morala da se uhvati u koštac sa postkovid sindromom koji je snašao malog Petra, a njenu ispovest prenosimo:Kako Jasminka kaže za HRT, niko iz porodice nije bio inficiran korona virusom, ili makar to nisu znali. Međutim, njen sin Petar je očito imao Kovid, samo bez simptoma.

Božić je.

Preboleo je kovid. I, kažu lekari, nedelju, dve nakon toga tokom oporavka dobio je multisistem inflamatorni sindrom – MIS-c. Guglala sam …. “C” znači children. Dečji. Jer, ima i A. Adult. Postkovid sindrom koji pogađa i odrasle.Nikad ranije, a imam 49 godina, nisam ga osetila ovako intenzivno. Rodio se Isus. Uz mene se stiska dečak koji će uskoro napuniti svoju prvu deceniju. Pre tri dana kao da se rodio ponovo.

I svi su mislili da ima virus. Svi osim mene. Majčinski mi je instinkt govorio da je nešto gore. Ali, kako to instinktom protiv nauke?U Hrvatskoj se o oba sindroma malo, gotovo ništa ne zna. Uverila sam se na ličnom iskustvu. Moje dete došlo je s visokom temperaturom u dečju bolnicu Kantrida nedelju dana pred Božić.

Proveravam sat kasnije kako je. Kaže dobro je. Glava ga ne boli. Popodne i veče teku uobičajeno, domaći, igra s bratom. Ima mlađeg brata, učenika iste škole, samo prvačića. Škola je donedavno bila online, zbog kovida. Nije bio niko bolestan nedavno, doduše jeste njihova razredna, ali proteklo je više od mesec dana i niko se iz razreda nije javljao da je bolestan te je dan ranije, u ponedeljak nastava opet krenula po modelu A. Svi srećni. I klinci i mi roditelji.Vratimo se od tog petka još 4 dana unazad. Utorak popodne je. Petra kupim iz produženoga boravka u osnovnoj školi kao i svakoga dana oko 16 sati. Učenik je trećeg razreda. Odličan. Odgovoran. Kaže mi odloživši torbu na fotelju da ga boli glava. Ništa prečudno, zna neki put da ga zaboli glava. Dajem mu Lupocet tabletu, sirupe ne voli.

Slušam Petra kako plitko i brzo diše. Nešto nije u redu. Pipam čelo. Gori. Budim ga. Zbunjen je, nije sav svoj. Budim ga jače. Kaže mi, mama, loše sam sanjao. Jako loše. Uhvatila me panika. Moje dete koje savršeno spava je loše sanjalo.Spavaju u svojoj sobi, svaki u svom krevetu. Samo nas hodnik deli. Zaspali su oko 22. Viknula sam gasi svetla i televiziju. Sutra je škola. I onda sam se usred noći probudila. Opet onaj osećaj. Da nešto ne valja. Otišla sam u njihovu sobu.

Znala sam da nije dobro.

a. Gori, ali strpljivo stiska toplomer pod levom rukom. Punih 6 minuta. Treba 5 kažu, ali mi uvek pustimo još 1 više. Za nikad se ne zna. Vadi. Gledam. Isuse, Petar ima 39,9.Selim ga u svoj krevet da ne budimo bracu. Merimo temperaturu starim dobrim živinim toplomerom kojeg nam je u nasledstvo ostavio pokojni komšij

Za pola sata merim opet 39,7. Užas. Kažem mu, idem da napunim kadu pa ćemo temperaturu skinuti vodom. Klima glavom. Uvek je bio poslušan.Ruke su mi drhtale, želela sam da vrištim ali nema od toga pomoći. Dajem mu tabletu Lupoceta 300, sirup ne voli. Trese se.

. Pala je mama, kaže srećan. Boli ga glava. Još drhti. Stiska se uz mene i svako toliko osećam kako se izvija, trzajno. Neobično, mislim. Za pola sata ga pipam, čelo je orošeno znojem. Zvučno diše. Nije pretopao, razmišljam. Gledam na sat, prošlo je dva. Lupocet će delovati, zaspaću s njim.1.30 je u noći. Braco i nona ispod nas u sobi spavaju. Tiho silazimo u kupatilo, pomažem mu da se skine i sedne u kadu s 5 prsta mlake vode. Prija mu, kaže… zaliva se sam plastičnom čašom. Nakon 15 minuta ga oblačim, vraćamo se u krevet i merimo temperaturu. 38,5

brzo trčim po posudu. U trku vidim 4 je sata. On povraća dušu. Trese se. Gori. Merimo. Opet 39,7.’Mama, povraćaću!’. Probudio me.

Šta je ovo???

Dočekali smo sredu jutro boreći se svaka tri sata s temperaturom beštijom koja je jurila k 40 nemilice. Glavoboljom. Povraćanjem. Groznicom.

Osim jednom kad je zbog sinusitisa završio na Odeljenju ORL pulske bolnice. Inače, zdravo je dete. Čiste bele kože.Nikad u životu nije povraćao osim kad ga stara boljka laringitis na to natera. Nikad nije imao takvu temperaturu.

Objašnjavam. Školarac je. U kući je 80-godišnja nona. Braco ide u školu. Želim testiranje.Razmišljam o razredninom kovidu. Kaže Petar da sedi u prvoj klupi. Muči me to. Možda je pokupio od nje… Zovem Zavod za javno zdravstvo.Zakazuju me odmah.

Odlazimo kući, zvat će nas oko 15 za nalaz. Došli smo kući. Povraća. Sada pljuvačku. Jer ništa nije jeo od sinoć. Sve povrati. Pije gutljaj kad ga molim. Poslušan je do bola. A vidim da mu duša na usta izlazi.Sreda je 11 sati. Petar je prvi put testiran. Brzi test je negativan. PCR treba pričekati nekoliko sati. Petar je pod brufenom.

Svaka tri sata rušimo 39.

Upaljeno. Kao stara koža. Mažem mu kremu. Češe se po tabanima. Gledam ih. Kao da je na žeravici stajao. Što je ovo, panično mislim na onaj mali glasić u meni – viče, viče, viče… Čekamo nalaz i skidamo temperaturu.On je slab. Leži. Slabo komunicira. Primećujem češe se po dlanovima. Kaže, mama daj mi antialergijsku kremu, svrbi me. Crveno je podno palčeva.

U 15,30 zovu. Negativan je.

Njegova lepa bela koža je prošarana flekicama, na dodir nekad mekana, sad gruba. Kao šmirgl papir. Njegova doktorka porodične medicine više ne radi. Panika. Zovem pedijatriju pulske bolnice. Kaže, a šta da vam kažem, dođite, ako je negativan pogledaćemo ga.Bože. Laknulo mi je. Na prvu. Na drugu, užas. On i dalje gori, ne komunicira, ne jede, ne pije više, povraća pljuvačku. Osip se pojavio pod bradom.

I njima je bitno da je negativan.

JProlazimo trijažu, pokazujem negativan PCR mog gotovo desetogodišnjaka. Nema gužve. Zapravo, prazno je. Prima nas stari pedijatar, iskusan doktor. I, sve krivo. Mama, to će biti virus verovatno. Kaže. Dobro. Koji virus, pitam ja. A koji. Znate koliko ih ima. Svud su oko nas.urimo u Pulu, dugih 40 minuta. On stisnut na zadnjem ležaju, pod tabletama za temperaturu, stišće plastičnu kuhinjsku posudu, strah ga da će povraćati kaže. Ma šta ćeš povraćati ljube kad ništa nisi jeo ni pio, umirujem ga.

Gledam oko sebe.

“Idete na uzv pluća”, kaže doktor. Ne čuje kaže ništa. Ali, idete na UZV pluća. I izvadićete krv. Muči me zašto ne i urin. Ali nekako mi to isklizne iz misli. Pitam za osip. Kaže doktor, to je od temperature. Osip je već jak. Pluća čista. Krv pokazuje povećani crp, 68. Nije dobro granica mu je 8.Petar napola spava na ležaju kod lekara. Bez volje da gleda, diše. Sluša mu doktor pluća. Diše na dva različita načina. Poslušan je.

Nije virus. Kaže doktor. Bakterija je.

Gde je bakterija, pitam dalje. Ne znaju ni to. Ali, vele, javićete se sutra njegovoj lekarki i dobiće antibiotik i proći će to. Bakterije su svuda oko nas, kaže doktor.Pretrnula sam. Pre 4 godine prošla sam dramu s mlađim zbog bakterije. Skoro je umro. Spasila ga je Kantrida gde sam ga odvukla iz Pule na vlastitu odgovornost. “Kakva bakterija”, pitam. Ne znaju.

Gledam oko sebe.

Plačem i stišćem ga uza sebe. Četvrtak šaljem mejlove lekarki u Barban. Telefon, dobili ste Optimu broj, ne radi. Odlazim do ambulante. Zatvoreno. Ulazna vrata polepljena upozorenjima na kovid. Ne dolazite, zovite na broj telefona… Sreda noć, besanih deset sati. Rušimo 39,7 tuširanjem, tabletama. Petar se trese, povraća, skače kao da je u struju ukopčan. Proveravam, to je onaj koji ne radi. Bože, mislim se. Razbila bih sad ova polepljena vrata. Kad bi to pomoglo.

Znam da može dehidrirati. Oko 14 stiže mail. Nemojte dolaziti. Šaljem Klavocin u apoteku. Poruka lekarke. Njegove. Nove opet. Barban ih menja češće nego Petar čarape.13 sati je. Živčano proveravam mailove. Nema odgovora još. Petar nije dobro. Samo spava. Već drugi dan ne jede, pije jako malo, decilitar vode na dan. Panika.

Kaže apotekar ne brinite, daću vam tablete. Konjske su, jeste sigurni da će mali to popiti. Pije, kažem ja. Poslušan je. Jurim kući. U 17 sati dajem mu prvu tabletu antibiotika. I znam da neće pomoći.Pišem joj. Nemojte sirup. Povraća sirup. Piše joj i na nalazu koji sam joj poslala u prilogu. Dolazim u apoteku. Prepisala je sirup.

Osećaj je i dalje tu.

Držim ga pod ruku dok svladava stepenice do kupatila dolje. Pita me kad će biti bolje?Noć. Povratio je. U tragovima je antibiotik. Belo među pljuvačkom. 39,9 opet. Prošaran je osipom. Proliv ima. Onemoćao je. Noć, rušimo temperaturu.

U 5 ujutro uzima drugu tabletu antibiotika. Plačem dok ga tuširam. Spava pod brufenom. Ujutro tuče 39,2.

Nije dobro. Kaže dobro, može u 11.Šaljem mejl lekarki. Dolazim s malim.

Želim uputnicu za Kantridu. Glasić iz mene progovara. Kao pre 4 godine s njegovim bratom. Ona odmah kaže, da. Riječanka sam, znam da su oni dobri. Idite.U 11 smo ja i Petar u Barbanu. Mlada doktorka ga gleda, pita kakav je to osip, pa on je dehidriran. Ma dajte. Govorim ja.

Jurim starom cestom. U 12,40 smo na Kantridi. Primaju ga. Detaljno pregledavaju. Uzimaju krv iz vene i prstiju. 2 boce infuzije.Izlazimo u 11,20, sedamo u auto, kažem Petru idemo odmah u Rijeku. Klima glavom, ćutke. Pod brufenom je i antibiotikom.

Ništa mi ne govore.

Nakon 2 sata infuzije, oko 15 sati kažu mi da Petar ostaje. Koliko, ne znaju. Treba da mu donesem stvari. I negativan PCR treba meni ako ću ostati s njim. Pitam ga hoće li moći da prenoći sam bez mene. Veli on, hoću mama. Oduvek je bio poslušan.Ja i Petar u maloj sobici. Prisluškujem na vratima. Novinarka sam, ne možeš ti ugušiti nagon. Čujem, malog ćemo u sivu zonu.??

Kažu, odeljenje opservacije, dok ne znaju gde s pacijentom, zato valjda siva zona. Ostavljam mu svoj telefon i jurim za Pulu na test. U 19 sati se testiram. Oko 23 ću znati nalaz. Jurim da kupim telefon Petru, trebaće mi moj. Naveče mi javljaju negativna sam.zovem Zavod za javno zdravstvo. Kažu, čekamo vas naravno da ćete stići napraviti test. Ostavljam anamnezu za Petra u sivoj zoni, podnožje Covid odeljenja na Kantrid

Svi smo negativni, mislim.

I to je govorio sve vreme lečenja. Svima. Tek kad smo došli kući, priznao mi je da nije bio dobro. Bilo mu je slabo i bilo ga je strah.U subotu ujutro dolazim Petru na odeljenje neurologije na Kantridi. Sam je u maloj sobi. Pitam ga kako je. Dobro, kaže.

Prvi dan lečenja na Kantridi.

Sad ćemo testove pa ćemo videti, kaže doktor. Petar i dalje tuče do 39. Sad je osipom prekriven mu stomak, ruke, noge. Spojen je na infuziju i dobija temperaturu. Antibiotik nećemo nikakav dok ne znamo dijagnozu, kaže profesor. Slažem se.Profesor koji ga je vodio kaže da je virus neki. Oh, s virusa na bakteriju s bakterije na virus. Luda sam. Kažem, koji virus. Adeno virus možda.

Napokon jedna prava.

Kažem sestri, stavite mu braunilu, u levu. Prošla sam s mlađim, vadićete mu puno krvi stalno, bolje braunila, naučiće se on s njom. Petar pristaje. Uvek je bio poslušan.Sestre dobre. Petar im je miljenik. Poslušan je. Šest epruveta krvi bez ijednog trzaja. Pokazuje mi prstiće na rukama. Svi su izbodeni.

Pomažem im koliko mogu. Nema ih dovoljno, a mališana krcato odeljenje. Ne spavam, merim temperaturu svaki sat. One mere pritisak. Nizak mu je. 45/38. Isuse. Je li živ?Ostajem s njim. Naveče rastežem foteljicu kraj njegovoga kreveta. Imate pravo na tri obroka u bolničkoj menzi, ljubazno me upućuje sestra.

Nedelja, drugi dan liječenja na Kantridi.

Mogao bi biti Kawasaki, ali nema otečene zglobove, zbunjen je profesor. Objašnjava mladoj lekarki iza sebe, mogao bi biti Steve Johnson. Ja zbunjena također. Novinarka u meni grozničavo pamti. Guglam kad odlaze. Steve Johnson nije, pa Bože simptomi su neuporedivi, ljuta sam. Kawasaki virus poznat je 50 godina, istina simptomi vuku njemu, ali glasić u meni opet viče, nije to to…..Petar je osut sav. Leđa krcata. Oči otekle. Beonjače krvave, podlivi pod očima. Bože! Ne spava dobro i dalje. Priča po noći. Halucinira. Prolazi profesor. Nije adenovirus. Negativan je.

Noć.

Istovremeno, druga koleginica šalje poruku: ne želim da te plašim ali takve simptome imaju deca s post covid sindromom, MIS-c, u Njujorku je brdo slučajeva, zove me u fb grupu. Ulazim, čitam… To je to, kaže mi onaj glasić. To je to. Mama.

On dolazi brzo, iako je noć. Mole Petra da glavom dotakne savijene noge. Levu jedva uspeva, desnu ne može. Panika. Je li meningitis, je li Kawasaki…. Opet rasprava. Ja već nervozna. A tog dana, u moj inbox na fb stižu poruke dve drage koleginic… Jedna je fotografije moga sina poslala prijateljici, lekarkiu Londonu. Mali ima MIS-c, neka pita mama lekara da mu urade test na kovid antitela, kaže ta lekarka.Petar se žali da ga boli vrat. Pomažem mu da sedne. Otečen je sav. Kao naduvana lutka. Crven, sav. Plače, boli ga vrat jako. Zovem sestre, one me shvataju ozbiljno, zovu profesora.

Reaguj, vrišti glasić.

Nije mu se svidelo moje pitanje, vidim. Uostalom, ništa čudno. Lekari generalno ne vole kad ih pacijenti, a još i pratnja pitaju o načinu lečenja. A zašto to mislite, da bi trebali? Mali je negativan, dva testa ima negativna. Sve ok, velim ja. Ali, ipak…. Znate da živimo u kovid vremenu, uporna sam.

Udahnem vazduh i prozborim oprezno profesoru s pratnjom mlade lekarke i nekoliko sestara, svi stojimo oko Petra, nedelja noć. „Jeste li možda pomislili da uradite test na antititela, profesore, nemojte se ljutiti da sugerišem.“

Jer, glasić vrišti – ne odustaj!!!!!

U prvom talasu su imali puno ovakve dece, asimptomatski su preboleli kovid i antitela su ih ubijala, hrabro objašnjavam. Sestre me izbezumljeno gledaju. Mlada doktorka iza profesora objašnjava, nemoguće, pozitivitet ostaje mesecima, video bi se kovid. Uostalom, imam prijateljicu u Londonu, infektologinja je. Ja fokusirana na profesora. Kaže on meni, joj mama pa nije sve kovid, ovo će biti enterovirus, ne kovid.

Ja uporna, glasić vrišti, ne odustaj!!!!!!!!!!!!!!

Prvi put u nedelju dana mirnije spavam. Sutra popodne dolaze dva profesora. Test na antitela na kovid – pozitivan je.

Molim Vas, uradite taj test. Profesor pristaje. Kaže, sutra ćemo Petru još nekoliko testova uraditi, ajde, uradićemo i taj, da budemo mirni.

Opet neprospavana noć za mene, svaku sam bočicu koju su sestre menjale svakih sat i po odgledala. Kap po kap. Petar prvi put u nedelju dana mirno spava. Bože, koji gušt ga gledat.Petar je prvo dete u Istarskoj, odnosno i Primorsko-goranskoj županiji, jedan od tek nekoliko njih u Hrvatskoj koje ima MIS-c. Multi sistemski inflamatorni sindrom. Čim su postavili dijagnozu dali su mu u 16 sati terapiju, 12-satnu, imunoglobulina. Sestre presrećne. Lekari srećni. Svi smo srećni. Temperature nema. Počinje merenje količine mokrenja, unosa tečnosti, prva hrana na usta. S infuzije je skinut. Više ne dobiva nikakvu terapiju.Ujutro lek još teče. Petar puno bolje. Osip se povlači. Stomak izduvava. Oči polako vraćaju sjaj, otekline splašnjavaju. Živnuo je. Srećan. On. Ja.

Na dan popije litru i po vode. Mokri uredno. Prvi osmeh je tu. Živahni komentari dok prebire po tik toku…Vraća mi se moj sin, vidim iz sata u sat. Osipa nema u sredu ujutro. Apetit raste.

Moj sin je tu.

Otpusno pismo na dve stranice. Kao novinarka, ali i majka pitam je li Petar sad zaštićen neko vreme od kovida. Jeste. Može li, ako slučajno nakon toga opet se zarazi kovidom, opet ovakvu reakciju dobiti?Kontrolni nalazi, prvi, pa drugi, pa zadnji treći… sve bolji. Kaže profesor – mama možete kući.

Ne znamo, iskreno će profesor.

Koliko god me to strefilo, cenim iskrenost. Znam da ni lekarima nije lako. Ovo je gadan virus. Da, tek jedan od virusa. Ali, podmukao. I još nov.Nema još relevantnih istraživanja, ima samo ličnih iskustava roditelja, i to u inostranstvu. Iskreno, na Vašem detetu i mi učimo, direktanje profesor.

Bože, koliko vas ima. I koliko nam je oboma značila svaka vaša reč, donesene namirnice, upućen savet, vaši telefoni u inboxu, ako štogod ustreba…. Neizrecivo. Neizmerljivo. I ta snaga pomogla je u pobedi.Na Badnjak smo došli kući . Petar i braco su si dali pet. Muškići, neće ništa reć, ali vidim ja, majka sam im, drago im da su opet zajedno. Otišli su u sobu igrati Browl stars. Ja sela za telefon i odgovaram na silne želje dragih ljudi, kolega, poznanika, rođaka, prijatelja….

Čuvajte se, dragi ljudi, pratite simptome i reagujte. Budite odgovorni, vakcinišite se. Ovo nije smejurija, izmišljotina, fantazija, urota. Ovo je bolest. A mi je možemo i moramo pobediti.

Sledi pola godine izbegavanja težeg fizičkog napora, nema fizičkog u nastavi, njegovog omiljenog predmeta. Godinu dana učestalih kontrola na Kantridi. Ali, možemo mi to. Ja moram. A on je i inače poslušan i odgovoran.

Next Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

ADVERTISEMENT

Recommended

Welcome Back!

Login to your account below

Create New Account!

Fill the forms below to register

Retrieve your password

Please enter your username or email address to reset your password.