Da se korona dešava sada i ovde i da ume ozbiljno da iskomplikuje i najlepše životne trenutke, kao što je rođenje deteta, svedoči i priča Verice Culjić (35), hrabre mame iz Velike Drenove kod Kruševca. Nama je ispričala sve strahote kroz koje je prošla sa tek rođenom bebom. Srećom, sve se dobro završilo.
Porodila sam se 19.01.2021. i na svet donela zdravog dečaka, teškog 4.120g i dugog 53 cm. Porodila sam se prirodno, bez epidurala, želeći da izbegnem i najmanju mogućnost da naškodim bebi. Beba dobija infekciju, tako da smo iz bolnice izašli 25. 01.2021. Iz bolnice izlazim sa zapušenim nosom, bolom u krstima i preznojavanjem, ali okupirana obavezama oko bebe, sve simptome prepisujem pretoploj bolničkoj sobi i porođaju.
Međutim, beba dobija temperaturu 39.01. Odvodimo ga kod pedijatra gde dobija dijagnozu-upala uha. Sledece večeri gubim čulo mirisa i sve nam postaje jasno.
31.01. odlazimo na pedijatriju, gde nas testiraju i gde saznajemo da smo pozitivni na kovid.
Tu kreće naša borba. Milion pitanja u mojoj glavi, griža savesti da ga nisam sačuvala, razorili su me do dna. Svi koji me poznaju znaju koliko sam bila disciplinovana i da sam pre porođaja sva viđanja svela na minimum.
Beba dobija upalu pluća, saturacija pada, prebacuju nas za Beograd
Već tada sam znala da smo mogli samo da se inficiramo u porodilistu. Moja beba dobija upalu desnog plućnog krila, saturacija pada i moramo da budemo prebačeni za Beograd.
Slomljena sam. Sa ogromnim bolom u krstima, laktovima spuštenim do kolena, brinem o bebi uz natprirodne napore, samo da njemu bude dobro. Mazim ga i pevam mu stalno, a suze liju mi niz lice.
Jedina rečenica koja izlazi iz mene je: “Bože, čuvaj mi Petra!” Satima i satima sam plakala. Strepnja i isčekivanje su bili jedino što znam. Izbušen milion puta, povezan na monitor, svojim okicama kao da me moli da mu pomognem.
Poslednjim atomom snage uzimam ga. Ne želim da ga ispustim. Ne zelim da ga izgubim.
Znam, pobediće, mora. Ponavljam stalno: “Preživeće”! A onda se iznova slomim i plačem.
Od bolova sam puzala do kreveca, a onda sam mu pevala
Stavljaju ga na kiseonik i prate saturaciju, otkucaje… Nikada neću zaboraviti njega sa svim tim cevčicama i kablovima. Nikada neću zaboraviti taj monitor koji sam morala da pratim 24 h. Nikada neću zaboraviti da sam bezbroj puta prestala da dišem kada bi monitor pokazao grešku i kada bih trčećim korakom dozivala sestre. A onda, u očaju i bolu tražila sam krivca.
Zašto se ovo dogodilo? Učinila sam sve da zaštitim svoje dete! Sve vreme sam privatno vodila trudnoću, želeći da budem u sigurnim rukama i da sve protekne ok. Tražila sam izveštaj epidemiologa koji je rekao da je bolnica sve uradila po protokolu. A ja pitam da li je po protokolu da se 8 trudnica porodi u jednom popodnevu, da se te iste trudnice stave u istu sobu, da u postporođajnoj sobi budemo zbijene kao sardine dok čekamo rezultate kovid testa i da sve porodilje ručaju zajedno za istim stolom? Da li je to dovoljna zaštita za ovu epidemiju?
Ne, meni ništa ne može da povrati dane provedene u bolnici. Ništa ne može da povrati bol mog sina koji je samo sa 12 dana starosti otrgnut iz mog naručja. Ne, vi ne znate kako je kad treba sa nenormalnim bolom u krstima da presvučete bebu, a ne možete da ustanete, nego puzite do njegovog krevtca. Ne, vi ne znate kako je kad stojite po šest sati i držite bebu u rukama koja je na kablovima i ne možete da mrdnete.
Ne, vi ne znate koji bol je osetila majka kojoj je dete životno ugroženo.
Ne, vi ne znate kako je teško održati mleko, jer beba ne sme da doji, da se ne zamara, a svaka kap mleka za njega je lek. Ne daj bože da iko sazna!
Pobedio je i pokazao kako se bori
Nisam ja nikakav heroj, ja sam samo obična mama. Moj Petar je heroj.
On, koji je sa 12 dana života pobedio kovid i pokazao svima kako se bori. On, koji je nevin dospeo na mesto na koje nikad nije trebao da dospe. Njegove suze i njegov bol, nikada neću zaboraviti. Svaki dan je bio pakao, bez kraja. Nalazila sam snagu u njemu, njegovim očima i u očima ćerke Iskre koja me je kod kuće strpljivo čekala.
Petar je pobedio kovid. Posle 18 dana provedenih u bolnici došli smo kuće. Zdravi, što je najbitnije.
Sve je prošlo, svako bi rekao, ali u meni još uvek sve traje i trajaće. Ne mogu da zaboravim…
Srećom, Petar se ničega neće sećati.
U meni ima beskonačno ljubavi,kojom bojimo svaki novi dan. Pokušavam da nadomestim sve izgubljene dane. Teško je. Još uvek sve boli. I ne znam koliko će vremena biti potrebno da se ova rana u meni regeneriše. Da u mom pogledu prestane da postoji strah i zebnja.
Svojom pričom želim samo da skrenem pažnju na to da porodilšta moraju da budu sigurna mesta.
