Ana Bekuta održala je dirljiv govor na komemoraciji u čast Marinka Rokvića.
– Kada umre otac, shvatimo da je život vašar u kom se ne snalazimo… Iako sam pozvana kao deo estrade i verovatno bi trebalo da kažem da je pevač, ja bih prvo da kažem da je umro otac. Svojim očima sam godinama gledala njegovu ljubav prema sinovima i zato im je dozvoljeno da budu uplakani – počela je Ana.
– Istina je da je strada vrlo često rudnik iz kog izlaze prljavi i umorni, a vaš otac je iz tog rudnika izlazio čistih ruku i čistog obraza. Bio je moj prijatelj i kolega, poznavala sam ga 40 godina i potpuno mi je neprihatljivo da govorim o njemu kao da je otišao. Ako nas sada gleda… Bio je beskrajno lep i šarmantan, duhovit, pun poštovanja prema svakom kolegi i koleginici. Provodili smo vreme u kafani, na cesti, svim zemljama bivše Jugoslavije, u mojoj i njegovoj kući. Mislim da sam ga tokom turneje u Australiji upoznala kao čoveka… O svemu smo pričali, osim o estradi. Ja sam izgubila velikog druga. Marinko je bio jedan od pevača kog su svi smatrali svojim drugom, čak i oni koji ga nikad nisu upoznali.
Ne postoji čovek koji nije slavio i plakao uz njegove pesme, koji nije oplakao ljubav, dom, mladost, prošlost, uz njegove pesme. Bio je u svakoj kafani, u bezbroz razbijenih čaša… Zato se danas stotine hiljada ljudi osećaju kao da je otišao neko njihov. Taj muzičar koji se nije gurao, koji nije gazio preko mrtvih, koji je živeo sa neverovatnim dostojanstvom – kazala je, a onda je počela da plače.
Marinko, druže moj… Otišao si prerano i ja ne volim ovu popularnu priču o nebeskoj kafani, u kojoj se skupljaju boemi… Verujem u večnu svetlost, večni mir, večni spokoj i muziku, večnu ljubav… Sigurna sam da si zaslužio svu tu večnost kojoj sada pripadaš. O tebi će svi znati sve kad vide kakvu si decu podigao. Zauvek živiš kroz svoje sinove i pesmu. Voli te tvoja Anuška – završila je Bekuta.
