Đorđe Andrejić (13) misteriozno je nestao pre 11 godina, a istraga o njegovoj tragičnoj sudbini još uvek nije dobila konačni epilog.
Đorđa je nestao pod nerazjašnjenim okolnostima u selu Majilovac 22. jula 2010. Njegova majka Marina je za smrt sina osuđena u dva navrata, ali je Apelacioni sud te presude ukinuo usled nedostatka dokaza.
On je navodno tog kobnog dana krenuo sa mamom u baštu, a prema navodima iz optužnice koja je kasnije podignuta protiv majke dečaka, koja zapravo i jedini svedok, ona i sin su se na putu ka njivu izgubili. Koračajući tako kroz šumu, majka je navodno motikom povredila nogu a ranu je previla dečakovom majicom. Ali, klompe su joj smetale. Zato ih je izula i ostavila i tako sa sinom nastavila još stotinak metara.
Kako se dalje navodi u optužnici, on se plašio da ide putem koji je zahtevala jer je počeo da pada mrak, te ga je udarila drvenim delom motike, nakon čega je on prvo pokleknuo, a zatim i pao na zemlju. Marina ga je kratko nosila, ali pošto je videla da ne diše, posle nekoliko metara ga je spustila na zemlju i prekrila lišćem i granjem i ostavila.
Posle 2 dana je krenula iz šume, i kada je stigla kući, prvo nije priznala suprugu šta se desilo. Istražnim organima je prvo priznala zločin potom rekla da je to izjavila zbog pritiska policajaca. Osuđena je dva puta na višegodišnje zatvorske kazne, ali je usled nedostatka dokaza puštena iz zatvora posle 703 dana pritvora.
Lobanja dečaka pronađena je kraj puta tri meseca od užasne tragedije, a pronašli su je lovci i to u blizini mesta koje je pokazala Marina, a to mesto je dosta udaljeno od njive na koju su ona i sin krenuli 22. jula.
U obrazloženju oslobađajuće presude Apelacionog suda kojom je jula 2012. pravosnažno oslobodio njegovu majku Marinu optužbi da ga je ubila, navodi se da je lobanja naknadno donesena i tu ostavljena. Za sud je podatak da je lobanja pronađena kada je ona već bila u zatvoru i to bez ostalih delova tela, da se uzrok smrti Đorđa ne može ni ustanoviti niti pretpostaviti.
“Sama činjenica da je policija organizovala svakodnevne potrage na terenu s velikim brojem ljudi i da leš pokojnog Đorđa nije pronađen, a da je nakon više od tri meseca pronađena samo njegova lobanja, takođe ne ide u prilog činjenici da je prvobitno priznanje okrivljene istinito, jer da je okrivljena ostavila telo svog pokojnog sina Đorđa na način kako je to objasnila u svom prvobitnom priznanju, sasvim je sigurno da bi ono bilo pronađeno”, navodi sud.
Lobanja je prvo odneta na Biološki fakultet u Beogradu i DNK analizom najpre je utvrđeno da je pripadala nestalom dečaku. Međutim, usledio je šok kada je druga grupa veštaka ustanovila da je lobanja bila oprana u izbeljivaču, što se radi kad se želi uništenje DNK. Marinin branilac je zato zatražio da se zubi lobanje uporede sa Đorđevim zubnim kartonom, ali sud to nije dozvolio.
Marina, ali i jedan broj meštana Majilovca, strahuju da je Đorđe zapravo bio otet, pa odveden u Italiju, gde je ubijen, a njegovi organi prodati na crnom tržištu za transplantacije.
Naterali su me da priznam zločin
Marina je pre tri godine tvrdila da nije ubila sina i da se nada da je on i dalje živ.
“U istrazi su me naterali da priznam zločin i dve godine sam ni kriva ni dužna provela u pritvoru. Ne prođe dan a da se ne zapitam da li je Đorđe i dalje živ, a imam razloga da verujem da ga je neko oteo i odveo u Italiju, zbog organa. Ne znam ni da li detetu da palim sveću… Ipak, čekam i nadam se da će mi se Đorđe jednog dana pojaviti na vratima. Kažu da me u sudskom depou čeka lobanja mog sina, da je sahranim, ali ja verujem da to nije njegova glava”, kazala je tada Marina za Informer.
Govoreći o Đorđevom nestanku, ispričala je da je 22. jula 2010. motikom povredila sebi nogu na njivi i da je poslala sina po pomoć. Tad ga je, kako je istakla, poslednji put videla.
Marina je oslobođena posle 703 dana, a sada je odlučila da tuži je Srbiju jer je nezadovoljna odštetom od dva miliona dinara. Traži 200 evra za svaki dan pritvora. Ona je naime tužila je Srbiju Sudu za ljudska prava u Strazburu, zahtevajući 17 miliona dinara odštete za neosnovani pritvor.
Marinin advokat Srbislav Stojanović potvrdio je da je pre dva meseca uputio žalbu sudu u Strazburu zbog premale odštete za neosnovan pritvor.
“Morali smo da potražimo pravdu u Strazburu. Tražili smo da se Marini za svaki dan pritvora isplati po 200 evra, jer je dobila samo oko 2.800 dinara po danu, što je nedopustivo malo. Neki povlašćeni pritvorenici, poput nekolicine onih koji su hapšeni u akciji “Sablja” 2003. godine, dobijali su po 300 ili 400 evra po danu neosnovanog pritvora. Smatram da pred zakonom moramo da budemo svi jednaki”, istakao je on.
