Prvo sam videla da me Saša menadžer zvao, pa me onda zvao Bobi koji je bio s njima u kolima, pa me onda zvao i sin koji je bio u Koblencu i rekao mi da ne pravim stres, pošto je policija njih zvala i rekla da je sve u redu sa Mirsom, da je samo malo povređen i da je u bolnici. Posle toga sam još par puta pričala sa Sašom. Bila sam jednostavno zbunjena, jer Mirsad je nakon koncerta trebao da ide za Koblenc gdje mu živi mama. On dakle uopšte nije trebao Šabana da vozi za Diseldorf na aerodrom, pošto je klavijatura bila pozadi u automobilu i tu nije mogao niko više da sedne. Ali, Šaban je insistirao na tome da Mirsad njih vozi. Na Šabanovu inicijativu su krenuli ka aerodromu iako su bili ljudi zaduženi za Šabana i Bobija da ih voze na aerodrom, a ti isti su ih i uzeli sa aerodroma. Mirsad je zbog toga morao da klavijaturu pomeri, uspravi tako da bude iza njegovog sedala, da bi Bobi mogao pozadi da sedne. Bobi je inače bio zadužen za Šabana da pazi na njega, da na vreme uzima tablete i sve ostalo što ide uz to. Mirso uopšte nije trebao tu ni da spava, dok su Šaban i Bobi trebali tu da spavaju posle koncerta. Mirso je trebalo posle nastupa da ide za Koblenc, da poseti mamu, baku koja je jako stara i da sa sinom Denisom prošeta gradom i pokaže mu mesta gde je igrao fudbal i bilijar. Taj dan je trebalo da bude kući oko 19 sati, i eto nikada mi nije došao. Ta vožnja Šabana i Bobija na aerodrom za Mirsu je bilo oko 70 kilometara obilaženja”, ispričala je neutešna udovica.
“Ta klavijatura koju je morao da pomeri, premesti da bi Bobi mogao da sedne ga je ubila. Ono što je posle porodice voleo najviše na svetu, ono sa čim je novac za život zarađivao to ga je i ubilo”, rekla je Ružica i otkrila kroz kakvu je agoniju i bol prošla kada je morala da isključe Mirsada sa aparata.
Lile mu suze niz obraze
“Taj dan kada se sve dešavalo, sa našim kućnim prijateljem Alenom Krajinom otišla sam za Bilefeld gde me čekao sin Denis. Doktori su nam rekli da sednemo pored njega i da mu pričamo, imala sam osećaj kao da će da se probudi. Doktori su mi rekli da su morali da mu otvore glavu zbog pritiska koji je bio na mozgu, ali su mi rekli da je za sada sve u redu, da se ne brinem mnogo. Dali su mu i dve injekcije zbog problema sa bubrezima, ali da je sve u redu. Smirena sam se onda vratila u Ofenbah zbog drugo dvoje dece, da bi narednog dana opet krenula za Bilefeld i ponela Mirsadovu garderobu da bi mogao da se presvuče. Međutim, u međuvremenu se dosta toga izdešavalo. Dok sam se vozila za Bilefeld, njemu su testirali refleksne zone i shvatili su da je njemu mozak u stvari već bio mrtav. Tada je javni tužilac potpisao da se aparati koji su ga održavali u životu mogu isključiti. Čekali su dok ja dođem, a sve smo imali neke prepreke na putu, od saobraćajnih nezgoda do ranjenih i mrtvih na putu. Kada smo na putu kratko stali, ispred automobila me je čekao moj sin Denis, ja sam ga pitala da li ima nešto da mi kaže, on je rekao da nema i da je sve u redu. Ja sam u tom momentu dobila neku snagu i samo sam želela što pre do bolnice da dođem. Tada je Denis uzeo i sve moje telefone i nije mi dao da pratim dešavanja na portalima i socijalnim mrežama. Od tog momenta nikome nisam verovala. Ispred bolnice me sačekao moj brat i pozvao me da zapalimo cigaretu i u tom momentu sam bila izgubljena. Kada smo došli na odeljenje, prišao nam je doktor i pozvao me u sobu. Doktor je bio upućen u to da ja koristim jake tablete posle moje operacije, pa nisu smeli da mi daju bilo kakve tablete za smirenje. Tada me je pogledao i rekao mi da moj Mirso nije izdržao. Ja sam udarila glavom u zid i rekla sam mu da ne sme gasiti aparate jer sam kontaktirala najbolje neurologe u Nemačkoj, jedan iz Berlina a drugi iz Diseldorfa. Želela sam da ga oni pregledaju, da ga vrate, ali rekli su mi da sve to nije bilo moguće. Glavu su mu otvorili zbog toga što je javni tužilac to tražio. Doktor je po svojoj savesti ne slušajući javnog tužioca mog Mirsu ostavio na aparatima dok mi ne dođemo i ne oprostimo se od njega. Kada smo ušli kod Mirsada, iz njegovog levog oka niz obraz su mu se slevale suze, moj sin je te suze obrisao i želeo da zauvek ostanu na njegovom dlanu. Pala sam na kolena i molila doktore da ne gase aparate, nisam ni bila svesna da ga aparati samo veštački održavaju u životu. Aparate su ugasili u 22.35, tada nas je moj Mirso napustio zauvek”, ispričala je Ružica Kerić.
Sahranjen uz pesme Sinana Sakića i Šabana Šaulića?
“Muzika je bila njegov život. On je u Loznici sa samo četiri godine počeo da svira klavijaturu, a ta ista klavijatura visi na zidu u našem stanu. Sa četiri godine je na toj klavijaturi znao prefektno tri kola da odsvira. On je igrao fudbal u TUS Koblenc gde je bio potpisao i profesionalni ugovor, pa je njegova majka tada morala da plati kaznu od 20.000 marka jer je prekršio ugovor, a sve da bi se okrenuo i posvetio muzici. Naša kuća je bila muzička kuća, naša deca su rasla uz muziku, naša ljubav je jačala uz muziku. Klavijatura ga je ubila, muzika ga je ubila i neka ga je muzika ispratila na večni put. Niko ne treba da nam zameri, jer sam sigurna da bi i to njegova želja bila”, rekla je neutešna udovica.
