Ona je bila centralna ličnost u svom gradu, a u komšiluku je važila za posebnu ličnost u svom kraju
Neki momenti iz detinjstva neretko ostanu zauvek u našim sećanjima. Često je reč ili o nesvakidašnjim trenucima koji su se urezali u našu pamet, ili o specifičnim ljudima koji su svojom neobičnošću i svojim potezima učinili naše dečije dane posebnim.
Jedna od njih bila je i tzv. Mara Vučić, koja je jednoj anonimnoj ženi bila centralna figura tokom odrastanja. Ipak, jednog dana uradila je nešto što se mnogima nije dopalo.
Stara gospođa Mara Vučić, centralna ličnost mog detinjstva i celog grada, sve do 80-tih godina, kad je tiho i neprimetno otišla na groblje. Imala je najlepšu kuću u srcu grada. Balkoni, na prvom spratu, su tako projektovani da je šetajući po njima mogla u dva-tri koraka pogledom dosegnuti po celoj čaršiji i okolini sve do Rajna, Staretine i Slovinja.
S njenih dvora se videlo ko ide iz Busije, Alicina kafana i Komitet. Na drugom pravcu, sve kuće i stambene zgrade; od pravoslavne crkve do parka. Često je u popodnevnim satima stajala na balkonu i odozgo posmatrala začarani grad.
Seda, s paž frizurom i tankom crnom trakom oko glave, jednostavog okvira naočara za vid, bez kojih je niko nije video u poslednjih 30 godina. Iskrivljenih staračkih nogu, pod teretom krupnijeg tela, gegala bi se dok je obilazila veliko dvorište i voćnjak koji se prostirao iza kuće, sve do stambenih zgrada pravljenih oko 1965. godine.
Jedno jutro, prilično rano, sve nas je u zgradi pored, iz sna probudio zvuk testere i pilanja. Žene su u zgradi počele da se dozivaju i glasno pričaju kako je Mara pobudalila i testerom pila najbolju krušku u dvorištu. Svi smo očas bili na nogama i po prozorima. Začuđene komšije su se sjurile do drvene ograde i pitali je šta to radi? Pilajući bez prekida, kroz plač je odgovarala:
-Dušo, dušo, ne mogu više gledati kako je deca beru i svaki čas mi upadaju u dvorište, radije ću je odseći.
Za neki minut stablo s krošnjom, punom divnih, zrelih krušaka se stropoštalo na travu. Starica s testerom je sela pored panja i u očaju plakala, nezaustavljivo. Njena mačka, jedina družbenica u toj velikoj, pustoj kući, mjaukala je i sve u krug išla oko nje, instinktom životinje je osetila nesreću i bila verni saučesnik u deljenju tuge. Čuo se plač isprekidan njenim kletvama:
– Dušmani, bolje da je nema, nego da ih jede svako!
P.S. Na Fejsbuk profilu, kad sam objavila ovu priču, javi mi se nepoznata žena i piše:
– Živim u neposrednoj blizini kuće i voćnjaka o kojem pišete. Nikad mi nije bilo jasno kako je izniklo iz panja novo stablo kruške i nakrivo raste. Kruška rađa i ima divne, slatke plodove koje, bogami, svi beremo iz komšiluka.
Do danas razmišljam o ovoj vesti koja me fascinirala! Ko može kao Bog? Hvala mu što je vratio život u dečiji san, zato je Bog!
