U poslednjem periodu života mog oca svaka njegova rečenica bila je kao oporuka! Poslednji razgovor bio je dan ili dva pred preseljenje (smrt) mog oca, bio sam u Istanbulu, tada je trebalo da me Skupština Srbije imenuje za zamenika predsednika Republičke izborne komisije. Nisam se s tim baš slagao, kazao sam to ocu, pomenuo da bi na to mesto mogao neko drugi iz stranke, rekao mi je na kraju razgovora: „Moraš, to je sad važno, dosta je bilo tog tvog, vreme ti je za ozbiljne stvari“. To je bilo poslednje što mi je rekao.
Ovako opisuje poslednji razgovor sa ocem Muamerom Usame Zukorlić, najstariji Muamerov sin, pre desetak dana imenovan za v. d. predsednika Stranke pravde i pomirenja, koju je osnovao i do smrti vodio njegov otac.
Koliko je teško sada nastaviti bez oca, i na ličnom i na političkom planu?
– Teško je! Iskušenje je veliko. Međutim, muftija je iza sebe ostavio institucije, timove ljudi, sve ono što je on radio nastavićemo putem koji je on trasirao. Samim tim, moja uloga na mestu na kom sam sada znatno je olakšana.
Šta je najvažnije što je ostalo iza vašeg oca?
– Velika je zaostavština ostala iza muftije, od Islamske zajednice, koju je godinama vodio, do nacionalnih bošnjačkih institucija na polju politike, naročito poslednjih osam godina, koliko je vodio Stranku pravde i pomirenja. Teško je sada reći gde su njegove najveće zasluge. Ostavio je veliki trag i na polju obrazovanja, tu je Internacionalni univerzitet, koji je bio inicijator za formiranje Državnog univerziteta. Podigao je dostojanstvo Islamskoj zajednici, radio na povraćaju imovine oduzete Islamskoj zajednici, ukratko, život je posvetio vraćanju dostojanstva bošnjačkom narodu na ovom području. A kao glavnu crtu njegove ličnosti na prvo mesto stavljam – nepokolebljivost na svim poljima na kojima je radio.
Odrasli ste u velikoj porodici, uz braću i sestre, kako je funkcionisala porodica, kakav je Muamer bio kao otac?
– Bio je strog ali pravedan. Bio je emotivan, iako je krio emocije. Bio je poseban. U skladu sa svojim principima, trudio se da svakome pruži podršku, pažnju, i to ne samo našoj porodici… Ne znam čoveka koji mu se obratio a da mu muftija nije pomogao makar na neki način. Bio je prenatrpan obavezama, ali nikada nije zaboravljao na porodicu, pogotovo na najmlađe članove. U poslednje vreme bio je jako, jako emotivan, kao da je predosećao šta će se desiti. Taj poslednji deo njegovog života zaista je bio poseban. Poseban u svemu, u svakoj situaciji, u svakoj aktivnosti. Sad kad se setim oca, slika koju vidim je slika ponosnog i nasmejanog, zadovoljnog čoveka, koji je odradio misiju na ovom svetu, i kao vernik, i kao čovek, i kao otac porodice, i u politici…
Muftija i Vučić imali su partnerski odnos
Na komemoraciji u Beogradu predsednik Srbije Aleksandar Vučić biranim rečima govorio je o vašem ocu. Kako sada vidite vaš odnos s predsednikom Srbije i vladajućom strankom?
– Rahmetli muftija i predsednik Vučić imali su partnerski odnos. U mnogo čemu se nisu slagali, to je i predsednik više puta pominjao, ali imali su neku vrstu razumevanja jedan za drugog. Kako je bilo između predsednika i muftije, tako ćemo i nastaviti. To nam je obaveza, to je i u skladu s našim sporazumom, s moje strane, vladajuća partija i predsednik Vučić treba da znaju da ćemo biti veoma korektni, imati razumevanja za procese. Insistiraćemo takođe da se sprovede sve ono što je dogovoreno.
Ko je Usame Zukorlić: Rođen u Alžiru, odrastao u Novom Pazaru
Rođen sam u Alžiru tokom studija mojih roditelja, u proleće 1992. godine. Iduće godine moj otac s porodicom vratio se u Sandžak, rat na Balkanu već se bio rasplamsao i od tada pa do kraja devedesetih, do poslednjeg rata, rastao sam u tom ambijentu. Sva ta dešavanja reflektovala su se i na moju porodicu, i na mene lično. Umesto crtanih filmova, gledao sam vesti. Kasnije, period 2000-ih obeležio je atentat na Zorana Ðinđića, koji je bio blizak prijatelj mog rahmetli oca. Kad je stigla vest da je ubijen Ðinđić, bio sam pored oca, sećam se, pitao sam ga – može li sada Zoran da ide u dženet, spustio je glavu, ustao iza stola i izašao. Kasnije, 2007. godine, desio se onaj udar na IZ, bilo je to jako teško vreme, otac je radio na odbrani autonomije IZ… To je bio ambijent u kom sam rastao. Naravno, nije bilo sve sivo, bilo je tu i lepih trenutaka, otac se trudio koliko god je mogao da bude sa nama, ali bilo mu je teško.
