“Ostavljena i zaboravljena od svih, rodbine, prijatelja i institucija, u Prištini je u Domu za stare preminula Radmila Zarić”
Preminula štićenica Doma za stare u Prištini, osamdesetogodišnja Radmila Zarić sahranjena je u subotu po pravoslavnom običaju na prištinskom pravoslavnom groblju.
Kako je saopštila eparhija raško-prizrenska, sahranu je organizovala odbornica SO Gračanica Snežana Jovanović dok je opelo služio sveštenik Staniša Arsić.
“Ostavljena i zaboravljena od svih, rodbine, prijatelja i institucija, u Prištini je u Domu za stare preminula Radmila Zarić, poreklom iz Crne Gore, koja je do oružanog sukoba na Kosovu živela u Glogovcu. Iza nje su ostali stari pokvareni mobilni telefon, minđuše i prsten od bižuterije i nešto manje od jednog evra”, navodi se na sajtu eparhije raško prizrenske i dodaje da su iz Doma za stare u Prištini o smrti Zarićeve obavestili opštinski odbor za bezbednost zajednica u Prištini. Koordinator tog
odbora Fatmir Biljalji kontaktirao je Snežanu Jovanović, koja je samoinicijativno organizovala sahranu, zajedno sa parohom prištinskim Stanišom Arsićem.
“Jako mi je žao što je ta žena ostala sama i što ne postoji institucionalno rešenje i adekvatna komunikacija za sahranjivanje ljudi srpske nacionalnosti koji borave u toj ustanovi”, ističe Jovanovićeva dok napominje da je meštanka Gračanice Slađana Aritonović skuvala žito kako bi sahrana bila u potpunosti po pravoslavnom običaju.
“Telo pokojne Radmile Zarić od Doma za stare do groblja prevezeno je vozilom Islamske zajednice koja je obezbedila i kovčeg, jer ova zajednica kako je objasnila socijalna radnica Vazire Ćazimi ima ugovor sa Ministarstvom rada i socijalne zaštite, u okviru koga funkcioniše i Dom za stare”, dodaje Jovanovićeva dok sveštenik Arsić koji je služio opelo za pokoj duše preminule žene izražava zabrinutost jer prištinske institucije ne obaveštavaju crkvu o ovakvim slučajevima smrti srpskih štićenika Doma za stare.
I dok upoznati sa situacijom u Domu za stare u Prištini ističu da u ovoj ustanovi ima još štićenika srpske nacionalnosti ostavljenih i posle 1999 godine, tačan broj gotovo niko ne zna. Svojevremeni pokušaj da se obiđu srpski štićenici nije uspeo zbog neophodne dozvole kosovskog Ministarstva za socijalnu zaštitu ali se saznalo da je tada, pre nekoliko godina u ustanovi među daleko brojnijim albanskim, bilo i desetak srpskih štićenika.
