Vest da se devojka od 30 godina iz Loznice ubila skošivši sa šestog sprata zgrade najverovatnije zbog veze sa oženjenim čovekom, probudila je kvazi moral dela javnosti koja se više zgražava zbog njene veze sa zauzetim muškarcem nego zbog njenog samoubistva.
Takvi smo. Jebeno moralni i jebeno mudri, mi ne bismo nikad sa oženjenim, a nikad se ne bismo ni bacilli sa sprata. Jer mi najbolje znamo šta se dešavalo sa devojkom, njenim životom, vezom, mentalnim zdravljem pa smo vrlo kompetentni da sudimo i postavljamo uvredljive dijagnoze.
Mene je vest potresla. Imaš 30 godina, imaš život pred sobom, a odabereš da popiješ sirćetnu kiselinu i sredstva za čišćenje i skočiš sa šestog sprata da te više nema. Nisi neizlečivo bolestan. Nisi drogiran. Ali si izgleda neizlečivo zaljubljen i to osam godina u oženjenog muškarca, ali to se saznalo kasnije.
Njeni prijatelji pričaju da je bila vrlo nesrećna u ljubavi, da je tog muškarca mnogo volela, ali da on nije želeo da ostavi ženu, a istovremeno se viđao i sa drugim devojkama.
Njoj je kontrolisao svaki korak, brojao joj minute od posla do kuće i obrnuto.
Jednom je već pokušala da se ubije. Niko nije reagovao. Alarm se oglasio.
Ostavila je dva oproštajna pisma, jedno navodno njemu, jedno bolesnoj majci.
On se, usuđujem se reći, zajebavao. Klasična priča, ženu i porodicu čuva, jednoj obećava kule i gradove, a ako se pojavi još neka pride – super.
Ali, čitajući komentare vidim da ima finu podršku muškaraca koji smatraju da je “kralj” jer je uspeo da uz ljubavnicu ima još neke devojke, to je ta muška podrška, dok žene (ko žene) kamenuju mrtvu devojku nazivajući je pogrdnim imenima, verovatno one koje su nesigurne u svom braku, koje znaju da ih muž vara ali trpe, ćute, pa preziru ljubavnice umesto da njega ostave; bacaju kamenje na pogrešnu osobu.
Ne smatram da je mlada Lozničanka uradila ulaskom u ovu vezu sa 22 nešto moralno, nije, ali isto tako verujem da postoje situacije u kojima se batrgaš, u kojima veruješ u laži, u kojima se nadaš, odlaziš, pa se vraćaš, veruješ da će sad sve konačno biti dobro, obećao je, on te voli, bar tako kaže… i onda posle nekog vremena istina te udari ko maljem, postaneš svesna koliko si zglajzala, koliko te je lagao, ali tad može biti teško izaći iz svega.
Svako od nas se našao u sličnoj situaciji, ne sa oženjenim čovekom ili udatom ženom, već u ljubavi, kada slepo veruješ u ogromnu laž i kad se ko dete nadaš nečemu što se nikad neće ostvariti i kad se promeniš toliko da sebe više ne poznaješ i možda sve to i vidiš al ne znaš kako da zaustaviš. Ono si što nisi mislio da ćeš biti.
Ne želim da pišem loše o devojci koje nema, da je posthumno osuđujem ko neki, da se njenom smrti kočoperim ko ove neke moralne koje su, eto, ostale u životu jer nisu dirale tuđe muškarce.
Možeš misliti.
Uz to, prave razloge možemo samo da nagađamo.
Nego, da saznam da mi muž ima ljubavnicu, može samo da izađe na vrata, bilo je lepo, ajde sad zdravo, ključ dva puta obrnut u bravi. Ništa lomljenje šoferke, ništa kidanje majice, vriska, pretnje. Posebno se ne bih spuštala na nivo da tražim ljubavnicu, briga me, on je zauzet, on ima mene i ćerku, on treba da se bori za brak, da ga čuva, a ne da ga krši. Ovih što su spremne da pokušaju uvek će biti, zato me to ne zanima. Zanima me kako se ponaša onaj sa kim sam.
Imam dovoljno zrelosti da se ne bih cimala teatralno. Uvek sebi kažem, ako mu ne valjaš, ne treba ni da budeš sa njim. I to je to.
Volela bih da devojke prvo zavole sebe, onako istinski, duboko, kako treba čovek da voli sebe, jer samo tako će uspeti da koliko toliko izvuku sebe iz eventualno nesrećne ljubavi ili okolnosti. U suprotnom “hraniće” se nečijom slatkorečivošću, vidaće svoje mane i nedostatke nečijim slatkim lažima, pustiće da ih neko omalovažava, broji korake (pazi molim te, brojiš mi korake?!), obećava kule i gradove…
Ako voliš sebe onda već imaš svoje kule i gradove, onda imaš broj svojih koraka koje nećeš dozvoliti da smanjuje neko, verovaćeš svom instinktu, a ne nečijim lažima, umećeš da osetiš kada stvari nisu dobre i da se vratiš sebi koju voliš toliko da želiš da budeš još dugo u životu.
U suprotnom, može se desiti da pomisliš da je smrt jedini izlaz iz situacije u kojoj si se našla.
Ti umreš, a on ostane i verovatno nastavi gde je počeo.
