Iako je taj dan delovao kao i svaki drugi, dogodilo se nešto što je ovog čoveka zauvek promenilo
Ispovest jednog tate kojeg je iskrenost i hrabrost njegove ćerke i dobrota učiteljice koja se tu slučajno našla – otreznila i promenila mu pogled na život, dirnula je mnoge.
Bila je nedelja, dan kada bi sa svojom tada devetogodišnjom ćerkom uvek odlazio u obližnji kafić gde je ona radila zadatke, a on čitao novine. Ipak, ta nedelja bila je bitno drugačija od ostalih.
– Dragi moji, jutros smo moja devetogodišnja kćerka i ja otišli u obližnji restoran da provedemo neko vreme zajedno uz sendič, kafu i limunadu. Ona je ponela svoje zadatke (u školi sada uče i da heklaju!), a ja sam poneo novine i telefon. Ovaj naš izlazak je trebalo da bude kao i mnogi ranije, radili bismo svako svoje – ona bi bila okupirana nekim školskim stvarima, a ja bih proveravao imejlove, obavljao neke poslove ili jednostavno čitao novine. Zvuči poznato, zar ne? Danas me je, međutim, nešto pitala: “Tata, možeš li da ne čitaš mejlove? Možemo li samo da budemo zajedno?” Ne pokušavam ovo da pretvorim u melodramu, to su bila njena pitanja – napisao je on tada i dodao šta se potom dogodilo.
– Dakle, danas smo zajedno, sedimo i razgovaramo. Pokazala mi je gde radi svoj zadatak, a ja sam joj pričao o danu kada se rodila. Zabavljali smo se tako što smo razmenjivali poruke na papirićima na kojima smo nagađali da li su parovi za drugim stolovima na ljubavnim sastancima ili su samo prijatelji. Ona inače voli da posmatra i imitira sve te momke i devojke dok pokušavaju da ostave najbolji utisak na svog potencijalnog partnera. Pričala mi je i o njenom prijatelju koji ima hrčke – prepričao je ovaj tata i dodao kako se osećao dok je posmatrao svoju ćerkicu:
– Posmatrao sam je dok žvaće svoj sendvič i razmišljao o tome koliko je volim. Bilo mi je krivo što ju je prethodno iskustvo iz ovih naših izlazaka navelo na to da danas hrabro istupi pred mene sa željom da joj posvetim pažnju. Što to nisam uradio sam, bez njenog pitanja. Pre nego što smo krenuli, otišao sam do šanka da platim račun i uzmem sendvič za njenog brata. Kada sam se vratio do stola, na mestu gde sam sedeo stajalo je parče papira sa nekom porukom. Kćerka mi je rekla da je jedna gospođa, pre nego što je napustila restoran, upitala da li sam joj ja otac i da ima poruku za mene. Pomalo iznenađen, okrenuo sam se oko sebe a onda uzeo papir sa stola i počeo da čitam poruku. Ono što je tamo pisalo ostavilo je snažan utisak na mene, a ja se nadam da će snaga ove poruke biti otrežnjujuća i za sve druge koji je budu pročitali.
– Radim u školi u kojoj mnoge devojčice nemaju očeve. One koje imaju, nikada do sada nisu dobile njihovu stopostotnu pažnju, kao što ste vi posvetili vašoj ovoga jutra. Niste ni svesni koliko ste ovim gestom pomogli i svim učiteljima koji su i koji će biti odgovorni za edukaciju vašeg deteta od danas, pa sve dok ne diplomira – pisalo je u poruci.
– Zato, molim vas, nemojte čekati da vaša deca mole za malo pažnje kao što je moja kćerka molila mene – oni to možda neće hteti niti umeti. Nemojte očekivati ni da će vam neko ostaviti poruku – u ovom svetu danas to je tako redak slučaj. Budite prisutni danas za nekoga koga volite, makar i na kratko. Ako vidite da to još neko čini ostavite mu poruku, to sigurno ostavlja utisak – zaključio je on.
