Bivši fudbaler Sarajeva i Crvene zvezde, Risto Vidaković, slovi za jednog od najboljih desnih bekova u periodu od početka osamdesetih do sredine devedesetih.
Po vokaciji desni bek, a po mogućnostima jedan od najuniverzalnijih fudbalera svog vremena ima jednu od najzanimljivijih životnih priča, koju je ispričao za “Glas Srpske”. Svega godinu pošto je postao kapiten Sarajeva, tada 23-godišnji fudbaler morao je da napusti klub i grad svoje mladosti. Počeo je rat koji ga je zatekao na ulici.
– Ekipa je bila u Beogradu. Igrali smo protiv Crvene zvezde. Ostao sam u Sarajevu zbog povrede. U petak naveče sam izašao u grad sa društvom, a sutradan, u subotu smo planirali da odemo negdje na ručak. Izlazimo i vidimo da je grad skroz prazan, nema nikoga na ulici. Išli smo prema Baščaršiji, ulicom Vase Miskina. Došli smo do katedrale i vidjeli da ima puno milicije. Krenuli smo ka njima, ali i oni ka nama. Pitali su nas: “Gdje ste krenuli?”, a mi smo rekli na ćevape. Kad će jedan milicioner: “Kakve ćevape?! Počeo je rat!” Vratili smo se kući, upalili televizor i vidjeli šta se dešava – rekao je Vidaković
GLAS: Kako je poslije išla priča?
VIDAKOVIĆ: Ostao sam u Sarajevu i čekao da se malo smiri situacija. Nisam znao šta će se desiti, koliko će trajati rat. Svi smo mislili da će se sve brzo smiriti. Ostao sam na kraju mjesec dana, pa je Dragan Džajić kontaktirao sa Boškom Prodanovićem, koji mi je bio trener u juniorima Sarajeva. Pitao ga je za mene, ako ikako mogu da izađem da dođem do srpske teritorije, da će neko doći po mene i da će me odvesti u Beograd. Problem je bio kako izaći iz grada, jer su barikade bile na sve strane. Preko nekih prijatelja, taksijem sam se prebacio do Pala, gdje sam imao najveći problem, jer su htjeli da me mobilišu, s obzirom na to da nisam imao nikakvu dozvolu. Imao sam prijatelja koji je radio u vojsci i on me je u vojnom vozilu odvezao do granice.
GLAS: Je li tačna ta priča da Vas je Džajić planirao za nasljednika Duška Radinovića?
VIDAKOVIĆ: Jeste, ali prije te frke oko rata, prvi je sa mnom kontaktirao Partizan. Ivica Osim je htio da me dovede u Humsku, pa sam pregovarao sa Nenadom Bjekovićem. Pričao sam poslije i sa Džajom. Sezonu 1991/92 je trebalo da završim sa Sarajevom, pa onda da odem u jedan od dva beogradska rivala. Zavisilo je samo ko će se dogovoriti sa Sarajevom. Nažalost, došao je rat. Zvezda je reagovala prva i otišao sam tamo.
GLAS: Bili ste na pragu da preuzmete kormilo Betisa, šuškalo ste da ste nadomak klupe Sarajeva. Koliko je bilo istine u tim pričama?
VIDAKOVIĆ: Bio sam jako blizu da preuzmem Betis. Zaredali su sa porazima, a ja sam vodio drugi tim. Sve je bilo dogovoreno i odjedanput se sve promijenilo. Ne znam zašto su odustali, ostavili su trenera. Poslije toga sam otišao u Honduras. Što se Sarajeva tiče nisam imao nikad nijednu ponudu na stolu. Uvijek se sve svodilo na neke priče. U periodu kada se pričalo o tome, da sam dobio konkretnu ponudu, preuzeo bih “bordo” tim. To je moj klub. Taj klub me je stvorio kao čovjeka, kao igrača, dali su mi hljeb u ruke. Zahvalan sam im na tome i ništa mi ne duguju, niti ja njima. Ako nekad dođe do neke zvanične ponude, bilo bi lijepo., rekao je Vidaković za Glas Srpske.
