O odnosima između članova porodice, naročito nakon dolaska novog člana, moglo bi se raspravljati satima, danima, možda nedeljama. Ima ih svakakvih, od harmoničnih do potpuno destruktivnih i katastrofalnih.
Ali, šta je potrebno da se dogodi pa da jedna snaja ne dozvoli da baka i deka nikada ne vide svoje unuče? Jedna žena, koja je želela da ostane anonimna, otkrila nam je svoj razlog za baš ovakvu odluku:
“Udala sam se za muškarca iz bogate porodice. To nije bio odlučujući faktor, što i on zna. Volela sam ga i obožavam život s njim.
Ne živimo s njegovim roditeljima, želeli smo da budemo nezavisni, sami, da imamo slobodu. Od samog početka planiranja zajedničkog života, složili smo se da želimo da imamo svoju kuću, pa smo oboje krenuli ka tom cilju. Štedeli smo svaki dinar. Oboje smo radili, godinama nismo išli na odmor niti smo priuštili sebi bilo kakvu veću kupovinu ili luksuz.
Koliko god smo se trudili, nije bilo dovoljno za učešće. Zbog svega toga smo odlagali i trudnoću. Želeli smo da imamo bar nešto svoje kad beba dođe, iako će biti na kredit.
Jedne prilike posetili smo muževljeve roditelje i oni su nas po ko zna koji put pitali kada će dobiti unuče. Iskreno smo rekli – kad budemo imali svoj krov nad glavom. Rekli smo i da nemamo dovoljno novca za učešće. Svekrva je samo “saosećajno” odmahivala glavom. Imali su da nam daju. Pravili su se ludi.
Mesec dana kasnije, saznala sam da sam trudna. Nismo planirali, ali nisam mogla da abortiram. Odlučila sam da odemo kod svekrve i svekra i direktno i bez okolišanja zamolim da nam pozajme novac.
Muž i ja smo im saopštili lepe vesti, njihovoj sreći nije bilo kraja. A onda smo im rekli da nam je potreban novac na zajam za učešće za kredit. Lica su se odjednom promenila, sreći zbog unučeta više nije bilo mesta.
Svekrva je pitala odakle nam ideja da oni imaju toliki novac. Završili smo razgovor.
Nakon mesec dana, svekar je mom mužu (svom sinu) presrećan saopštio kako konačno kupuje džip. Bila sam uvređena do srži. Tada sam rekla mužu da njegovi roditelji neće viđati svoje unuče.
I složio se i nije. Razum mu je nalagao jedno – da nisu zaslužili, a duša nešto sasvim drugo – da oprosti.
Kako da dozvolim da ga viđaju? Zbog tog deteta smo tražili novac na zajam, a njima je preči bio novi džip. Ne, nisu bili bez auta, imali su sasvim dobar auto i ranije! Ne želim da moje dete upozna ovakve rođake.
Trudnoća je brzo prošla, porodila sam se, a mi smo se i dalje nadali da će se njegovi roditelji predomisliti i da ćemo dete uneti u našu kuću. Nije se desilo.
Kroz šest meseci uspeli smo da nakupimo dovoljno za učešće i uzeli smo kuću na kredit. Ali, moja želja da svekrvi i svekru ne dozvolim da vide dete svakog dana je sve jača. Šta će mu takvi baba i deda?
Svakog dana se setim kako im je džip bio važniji od unučeta i sina, i jednostavno ne mogu da popustim. I neću”, zaključuje ova žena.
Kakva su vaša iskustva? Podelite sa nama u komentarima!
(Stil.kurir.rs)
